Povratak neoklasicizma

Kako se kolebanja kolektivnog identiteta upisuju u grad

Poslednjih nekoliko godina u Beogradu se sve više grade pokušaji nekadašnjeg neoklasicizma, arhitektonskog stila sa kraja 19og veka, koji je zatim evoluirao u akademizam, svoju dramatičnu verziju, i opstao do početka drugog svetskog rata.

No, nije Beograd usamljeni slučaj. Projekat „Skoplje 2014“ teži da rekonstruiše celo gradsko jezgro, sa ciljem da napravi staro Skoplje koje nikada nije postojalo, lepeći baroknu plastiku na svedene fasade, postavljajući trijumfalne kapije, bronzane konjanike i figure iz (tuđe) istorije. Svakome iole upućenom, ova pojava biće komična/uznemirujuća. Pa zašto je to pogrešno? Prvi argument koji pada na pamet je : Zbog toga što ne odgovara prostornom i vremenskom kontekstu.

A možda je baš suprotno.  

Što bi rekao „Kosmopoliten“: Odaberite svoju odevnu kombinaciju. Da li ste danas opušteni, poslovni, ili romantični? Šta želite da vaša pojava poruči? Šta želite da kuća u kojoj živite emituje? Tradiciju i otmenost. Prizor novoizgrađanog objekta sa sveže izlivenim antičkim fasadnim dekoracijama podseća na miting „Dveri“ na kome se njiše transparent sa (izmaštanim) likom cara Lazara. Želi se reći: Mi smo ovde odavno i zato smo jako važni. Prisetimo se da su arhitekture Hitlerove Nemačke i Musolinijeve Italije građene u stilu Antičke Grčke i Rima. Želelo se reći: Mi smo direktni naslednici kolevke zapadne civilizacije, stoga polažemo pravo na to i to. Pozivanje na slavnu prošlost, na trajanje u vremenu, koje daje određeni (viši?) status nama u sadašnjici, dakle, nije novina.

Ako savremena domaća televizijska i kinematografska produkcija obiluju romantičnim pričama iz predratne Srbije , ako se za 600.000e iz budžeta grada pravi drvena simulacija starih Terazija, ako su dominantna mesta za izlaske hibridni klubovi koji (žele da) evociraju starinske boemske kafane – zašto bi nas onda čudilo i građenje starinske arhitekture? Naprotiv, ono je samo još jedna manifestacija aktuelnog diskursa, pa je neoklasicizam (kako ga domaći diveloperi vide), ovde i sada, odgovarajuća, kontekstualna pojava.

2013,  Stjepana Ljubiše 31

* Možda to naše ovde-i-sada nema svoju jasnu orijentaciju, pa s tim u vezi ni svoj vizuelni izraz,
   te onda luta i pozajmljuje...